Tanju dugo poznajem. To je onaj tip veza između prijatelja u kojima ne morate često da se čujete, ne morate da se vidite, a znate da ste tu. Vezuje nas i veliko uzajamno poštovanje i divljenje prema svemu što jesmo.
Kada sam počela da razmišljam o knjizi, ona je bila prvi izbor za ilustratora. Nažalost, nije bilo pravo vreme za početak. Napravila sam čitav krug i ponovo smo se srele, ali ovaj put bez namere da odustanem od nje 🙂
“Mamine priče” su rezultat energije divnih žena i mama, to je naša knjiga koja voli decu.
Upoznajte bolje čaroban svet Tatjane Trajković. Uživajte kao što i ja uživam.
I obavezno posetite www.arteljecentar.com
- Kako, zapravo, izgleda sam proces ilustrovanja knjige?
Jednom rečju, haotično. Kada pročitam priču prvo moram da je “odsanjam”, da uđem u ambijent, da budem u svim ulogama iz priče. Tek tada, kada ih sve osetim i zamislim, počinjem sa crtanjem. Ne znam kako je kod drugih ali na mom stolu je gomila papira koje koristim u radu. Tu su olovke, četke, pasteli… Crteže najčešće postavljam olovkom a zatim počinjem da bojim, lepim papire, dodajem tufne, štrafte, brišem, prepravljam, sečem pa ponovo lepim.
Kada je crtež gotov, skeniram ga i malo obrađujem u photoshopu – ako ima detalja koji treba da se očiste, linije koje treba dodati, tonovi koje treba ujednačiti. Ništa preterano jer nisam ljubitelj kompjuterskog crteža. Volim kada crtež ostane sirov, kada se vide linija i boja i kada je na prvi pogled jasno da je crtano rukom.
- Koja priča ti je bila posebno draga za ilustrovanje?
Medin crveni šešir. To je bila prva priča koju sam ilustrovala i sva moja energija i entuzijazam su se slili u te ilustracije. To mi je ujedno bio i najveći izazov jer do sada nisam ilustrovala dečije knjige i nisam bila sigurna da li ću uspeti. Tek kada sam završila ove ilustracije znala sam da će sve ostalo ići kako treba.
- Kako izgleda raditi sa Anom?
Nisam sigurna da bih to mogla da nazovem radom, bar ne u pravom značenju te reči 🙂 Neke stvari su se prosto poklopile, nešto je kliknulo kako treba i nas dve smo se potpuno razumele oko svakog detalja. Očekivala sam mnogo izmena, sređivanja, kompromisa, ali toga nije bilo. Ana je brza, iskrena i puna poverenja, a meni je to bilo dovoljno da mogu da radim opušteno, bez opterećenja i straha da sam omašila temu ili pogrešila stil.
- Kako si uklopila rad u Arteljeu, “Mamine priče” i sve ostalo?
O Maminim pričama sam neprestano razmišljala, radila sam ih i dok sam kuvala i držala časove. Zamišljala sam likove, dodavala im boju, brisala… a kada bih ih stavila na papir pokazivala sam ih svojim učenicima, porodici, lepila sam crteže svuda oko sebe da ih gledam, prepravljam. Imala sam osećaj da svi oko mene učestvuju u stvaranju tih crteža. Inače nemam neki poseban red što se posla tiče, osim vremena određenog za časove. Sve ostalo radim onako kako mora – redom i dok ne završim.
- Kaži mi iskreno: šta misliš o Pikasu? Ali iskreno? Jel’ da da je to jedna dosadna mačka?
Izuzetno! Još kad sam shvatila da treba da bude sive boje sve lađe su mi potonule. Ali sam se onda setila da sve druge boje mogu da budu kontrast njegovom mentalnom sivilu pa je tako nastala jedna izuzetno šarena priča u kojoj je Pikaso baš jedan kul lik.
- Da li si postala ljubitelj hrastovih strižibuba?
Jesam. Za njih sam prvi put čula dok sam čitala priču. Odmah sam izguglala sve što je moglo da se nadje o njima i ostala oduševljena njihovim izgledom (ukrašeni su mojim omiljenim tufnama). To su bube koje na divan način brinu o svojoj porodici i prihvataju različitost sveta oko sebe. A to mora da se poštuje 🙂
- Da li bi nam svima dobro došao jedan Vili?
O da, meni posebno. Najviše na svetu volim da pevam a čini mi se da to ne radim baš najbolje. Kako ne mogu da dočekam da se u sledećem životu rodim kao pevačica, bilo bi predivno da sada imam malog Vilija i njegov čarobni repić, makar samo na jedan dan.
- Dosta smo hvalile knjigu. Pored Arteljea, ilustrovanja knjiga – šta ti sve znaš da radiš i ne budi skromna!
Najduže znam da crtam i slikam. Knjige ilustrujem tek od skoro. Znam da mesim pogačice sa čvarcima, ali ne znam da kuvam (bar tako moji ukućani tvrde). Umem da vodim psihodramske i art terapeutske radionice za koje sam posebno edukovana. Znam i da pišem pa moji tekstovi često nadju put do portala koji se bave temama majčinstva, prijateljstva, odrastanja.