Tanju dugo poznajem. To je onaj tip veza između prijatelja u kojima ne morate često da se čujete, ne morate da se vidite, a znate da ste tu. Vezuje nas i veliko uzajamno poštovanje i divljenje prema svemu što jesmo.

Kada sam počela da razmišljam o knjizi, ona je bila prvi izbor za ilustratora. Nažalost, nije bilo pravo vreme za početak. Napravila sam čitav krug i ponovo smo se srele, ali ovaj put bez namere da odustanem od nje 🙂

“Mamine priče” su rezultat energije divnih žena i mama, to je naša knjiga koja voli decu.

Upoznajte bolje čaroban svet Tatjane Trajković. Uživajte kao što i ja uživam.
I obavezno posetite www.arteljecentar.com

  • Kako, zapravo, izgleda sam proces ilustrovanja knjige?

Jednom rečju, haotično. Kada pročitam priču prvo moram da je “odsanjam”, da uđem u ambijent, da budem u svim ulogama iz priče. Tek tada, kada ih sve osetim i zamislim, počinjem sa crtanjem. Ne znam kako je kod drugih ali na mom stolu je gomila papira koje koristim u radu. Tu su olovke, četke, pasteli… Crteže najčešće postavljam olovkom a zatim počinjem da bojim, lepim papire, dodajem tufne, štrafte, brišem, prepravljam, sečem pa ponovo lepim.

Kada je crtež gotov, skeniram ga i malo obrađujem u photoshopu – ako ima detalja koji treba da se očiste, linije koje treba dodati, tonovi koje treba ujednačiti. Ništa preterano jer nisam ljubitelj kompjuterskog crteža. Volim kada crtež ostane sirov, kada se vide linija i boja i kada je na prvi pogled jasno da je crtano rukom.

  • Koja priča ti je bila posebno draga za ilustrovanje?

Medin crveni šešir. To je bila prva priča koju sam ilustrovala i sva moja energija i entuzijazam su se slili u te ilustracije. To mi je ujedno bio i najveći izazov jer do sada nisam ilustrovala dečije knjige i nisam bila sigurna da li ću uspeti. Tek kada sam završila ove ilustracije znala sam da će sve ostalo ići kako treba.

  • Kako izgleda raditi sa Anom?

Nisam sigurna da bih to mogla da nazovem radom, bar ne u pravom značenju te reči 🙂 Neke stvari su se prosto poklopile, nešto je kliknulo kako treba i nas dve smo se potpuno razumele oko svakog detalja. Očekivala sam mnogo izmena, sređivanja, kompromisa, ali toga nije bilo. Ana je brza, iskrena i puna poverenja, a meni je to bilo dovoljno da mogu da radim opušteno, bez opterećenja i straha da sam omašila temu ili pogrešila stil.

  • Kako si uklopila rad u Arteljeu, “Mamine priče” i sve ostalo?

O Maminim pričama sam neprestano razmišljala, radila sam ih i dok sam kuvala i držala časove. Zamišljala sam likove, dodavala im boju, brisala… a kada bih ih stavila na papir pokazivala sam ih svojim učenicima, porodici, lepila sam crteže svuda oko sebe da ih gledam, prepravljam. Imala sam osećaj da svi oko mene učestvuju u stvaranju tih crteža. Inače nemam neki poseban red što se posla tiče, osim vremena određenog za časove. Sve ostalo radim onako kako mora – redom i dok ne završim.

  • Kaži mi iskreno: šta misliš o Pikasu? Ali iskreno? Jel’ da da je to jedna dosadna mačka?

Izuzetno! Još kad sam shvatila da treba da bude sive boje sve lađe su mi potonule. Ali sam se onda setila da sve druge boje mogu da budu kontrast njegovom mentalnom sivilu pa je tako nastala jedna izuzetno šarena priča u kojoj je Pikaso baš jedan kul lik.

  • Da li si postala ljubitelj hrastovih strižibuba?

Jesam. Za njih sam prvi put čula dok sam čitala priču. Odmah sam izguglala sve što je moglo da se nadje o njima i ostala oduševljena njihovim izgledom (ukrašeni su mojim omiljenim tufnama). To su bube koje na divan način brinu o svojoj porodici i prihvataju različitost sveta oko sebe. A to mora da se poštuje 🙂

  • Da li bi nam svima dobro došao jedan Vili?

O da, meni posebno. Najviše na svetu volim da pevam a čini mi se da to ne radim baš najbolje. Kako ne mogu da dočekam da se u sledećem životu rodim kao pevačica, bilo bi predivno da sada imam malog Vilija i njegov čarobni repić, makar samo na jedan dan.

  • Dosta smo hvalile knjigu. Pored Arteljea, ilustrovanja knjiga – šta ti sve znaš da radiš i ne budi skromna!

Najduže znam da crtam i slikam. Knjige ilustrujem tek od skoro. Znam da mesim pogačice sa čvarcima, ali ne znam da kuvam (bar tako moji ukućani tvrde). Umem da vodim psihodramske i art terapeutske radionice za koje sam posebno edukovana. Znam i da pišem pa moji tekstovi često nadju put do portala koji se bave temama majčinstva, prijateljstva, odrastanja.


Da! Knjižare Dereta i Zepter Book World uvrstile su “Mamine priče” u svoju ponudu! Bili smo presrećni i porodično smo ih predali, slikali se, pozirali i uživali u osećaju.

Koliko god izgledalo lako “ući” u knjižare, nije. I baš zato je radost kada vidite svoju knjigu u izlogu u centralnoj gradskoj ulici – nezaboravan! Volela bih da se Marija i Anja sećaju tog dana, ulaska u prohladnu i tihu knjižaru sa vrelog gradskog asfalta, mirisa knjiga i naših osmeha.

“Mamine priče” su i u online knjižari Dereta (KLIK na link): www.dereta.rs

Sada postoje mesta u gradu za prelistavanje i mirisanje “Maminih priča”:

  • ZEPTER BOOK WORLD, Knez Mihailova 42, Beograd
  • DERETA, Knez Miahailova 46, Beograd

Uživajte i hvala svima na svemu!


Za manje od mesec dana rasprodali smo prvih 100 primeraka “Maminih priča”! Ovakve podatke, inače, izdavačke kuće čuvaju kao zmija noge, ali ne i mi koji sada znamo da uz “Mamine priče” uživa minimum stotinu dece! A gde su tu braća, sestre, mame, tate, bake, kume, tetke, teče…

Zamislite našu radost! Do skoro se Zbrka u Starom Hrastu čitala samo u našoj šumskoj kući, a sada širom Srbije, Hrvatske, Bosne 🙂

Hvala svima koji nam šaljete utiske i slike dece i knjige!


Portal UzKafu.rs podržava književnost i kulturu čitanja i Milenin predlog da objavi lični prikaz “Maminih priča” za mene predstavlja posebnu čast. Kada tome dodamo i zanimljiva pitanja na koja sam odgovarala, ahhhhh – to je moj prvi intervju kao autora knjige 😀

Napravite sebi kafu, evo i ja ću, smestite se udobno i pročitajte intervju: KLIK OVDE.


Iskustvo koje ćemo i moja deca i ja pamtiti dugo! KostaFest se drugi put održava u organizaciji OŠ “Kosta Vujić” iz Zemuna i energija koja obasipa posetioce je neverovatna – mora se doživeti. Dani kada odrasli deci pokazuju šta sve mogu da urade, ali na lep, primeren, vedar način. Uživaju svi. Opušten i nenametljiv festival, a ove godine sam i ja deci i odraslima predstavila “Mamine priče”. Nije bilo puno priče, samo priče 😀

Čitala sam “Miš Miško i Duh Duško”, a na bis i “Vili, čarobno prase”. Svi su učestvovali, okice se širile, a onda su se i skupili oko mene. Prvo Anja, zatim hitrim skokom Marija, pa Vukašin, Relja, David…

Hvala na pozivu, vidimo se ponovo!


Da, to se stvarno dešava!!! Kao u filmu, ali ovaj put smo i mi u njemu 🙂 Na poziv organizatora KostaFest-a, neverovatnog Marka Đorđevića, “Mamine priče” će biti promovisane u okviru dana “Deca kao putokaz”. Pričaćemo o knjizi, pročitati priču, deca će slušati i uživati. Ovo da će “slušati i uživati” je neki moj san, demant će biti bolan 😀 Verovatno će trčati tamo-vamo u potrazi za zabavom (i kokicama, pssssst).

Pozivam vas da provedemo zajedno divan četvrtak, čitamo priče i jurcamo za decom. Radimo ono što najviše volimo, da!

Kada: Četvrtak 13. jun 2019.
U koliko: počinje u 17.15 č.
Gde: OŠ “Kosta Vujić”, Dobanovačka 56, Zemun
Znak raspoznavanja: rumenilo od jurcanja

Više informacija o KostaFest-u: https://www.facebook.com/kostavujic


“Mamine priče” su bile deo 13. Bazara mama preduzetnica u organizaciji Centra za mame i bilo je SA VR ŠE NO! Bili smo šareni i veseli, Marija i Anja su prepričavale priče, davale smo intervjue i “mirno” primile vest da “Mamine priče” čitaju neki nama do tada nepoznati čitaoci! I došli su da nas upoznaju!

Beskrajno smo zahvalni svima koji su nas posetili, naročito onima koji su došli samo zbog “Maminih priča”.

Upoznali smo i divne mame iz ČudoLudo i NaiaBlankaCandles 🙂

Uživajte u sličici, a vidimo se uskoro!


U toku promotivnog perioda, cena knjige za decu “Mamine priče” je 599 dinara, dok je puna cena 699 dinara.

“Mamine priče”, knjigu za decu, možete poručiti online preko forme na sajtu (KLIK), Fejsbuka (KLIK) ili Instagrama (KLIK). Takođe, možete je poručiti i Vajberom, SMS-om ili pozivom broja 0691165409.

Svaka knjiga je zasebno uvijena u zaštitnu foliju. Ukoliko želite potpis autora, naglasite u poruci, ali, ne brinite, čućemo se prilikom porudžbine u vezi sa svim detaljima.

Slanje je kurirskom službom PostExpress na adresu (usluga Danas za sutra).

Plaćanje je pouzećem. Poštanski troškovi zavise od mesta isporuke, za Srbiju je oko 290 dinara.


Priliku da prelistate “Mamine priče”, pomirišete knjigu koja miriše na knjigu (gotovo smo zaboravili na ovo), porazgovarate sa mnom, upoznate Mariju i Anju (veoma su zabavne, zaista) imate u nedelju 9. juna na Bazaru mama preduzetnica u Delta City-ju u organizaciji Centra za mame.

Radujem se druženju sa vama i decom, vidimo se!

Kada: 9. jun, nedelja
Radno vreme: od 10 do 22
Gde: Delta City, Beograd
Znak prepoznavanja: osmeh


Počelo je spontano, ne sećam se tačno kada, ali znam da je njihov osmeh bio veći, a okice širom otvorene.

U početku sam kupovala knjige sa pričama za decu. Neke priče su bile nove, neke samo kratke prepričane verzije klasika na kojima smo i mi odrasli. Nisam im nikada čitala Crvenkapu, Ivicu i Maricu, Snežnu kraljicu, a Vuka i tri praseta sam ulepšala do neprepoznatljivosti. Onda sam uhvatila sebe kako u sebi čitam rečenicu unapred, a izgovaram ulepšanu verziju neke bajke. U mojim verzijama vuk je dobar, prasići malo lenji, lovac nikada nije ni pomislio da Snežani izvadi srce.

I što sam više knjiga kupovala, to sam manje tih priča pričala Mariji i Anji pred spavanje. Sve što su one želele da slušaju jeste, zapravo, mamin umirujući glas. I priče koje sam smišljala iz noći u noć, a koje su sada i deo knjige “Mamine priče” bile su umirujuće, sigurne, bez traga nasilja, bespotrebnog izazivanja straha ili neke snažne pouke koju ni ja nisam mogla da razumem. Naše priče bile su kao šolja toplog mleka pred spavanje. Njima sam umirivala celu našu kuću, decu, nas dvoje, pa čak su toj sigurnoj i umirenoj atmosferi podlegle i sve naše mačke 🙂

Počelo je sa “Medinim crvenim šeširom”, pričom koju sam prvo ispričala Mariji kada je tek napunila dve godine. U njoj je malo kasnije uživala i Anja. Sada im je omiljena priča “Mazica nosi naočare”, a znam da ih “Vili, čarobno prase” strpljivo čeka kada budu još malo porasle.

Onda sam počela da ih zapisujem iz straha da nešto ne zaboravim jer su Marija i Anja budno motrile na svaku moju izgovorenu rečenicu i vraćale me na propuštene detalje. Tako zapisane, čekale su neko svoje vreme. Mislim da su čekale Tatjanu Trajković, sada slobodno mogu to da tvrdim. Tanjine ilustracije su udahnule novi život, a naša saradnja je bila gotovo ista kao i same priče – puna razumevanja i podrške.

Zatim je Jovana Džambić svojom lekturom priče ispolirala do kristalnog sjaja. Možda ovako prepirčano sve to deluje jednostavno, ali, verujte mi, nije. Iako sam ja odlučila da u celom tom procesu objavljivanja knjige uživam, istina je da je to iscrpljujući put (koji bih ponovila, ipak).

I tako sređene, nalickane i mirišljave (ova knjiga miriše na knjigu!) “Mamine priče” su objavljene, a Marija, Anja i Svetomir beskrajno ponosni na mene. I to mi je dovoljno za ceo život.